Откријте го Мариово
Св. Никола село Зовиќ

Црквата Св. Никола изградена во 1862 е лоцирана во центарот на село Зовиќ.

Претрпела големи оштетувања за време на Првата Светска Војна и е обновена 1927 година. Интересно за оваа црква е податокот дека нејзините ктитори, односно два од побогатите селани кои го помогнале нејзиното градење, се презентирани како светци на влезовите на црквата, што претставува вистинска реткост во овие краеви. Се работи за ликовите на “дедо-Богдан Секилковић” и „дедо Анђеле Анђелевић”, опишани во научниот труд на Војислав С. Радовановић објавен 1927 година.

Се работи за ликовите на “дедо-Богдан Секилковић” и „дедо Анђеле Анђелевић”, опишани во научниот труд на Војислав С. Радовановић објавен 1927 година ().

Војислав С. Радовановић
Извадок од труд од 1927 г.

Изненадио сам се када сам недавно на Митровдан 1927 године обилазећи цркву Св. Николе у селу Бзовику, недалеко од средњевековног манастира Чебрена у Маријову, на њој видео две такве примитивне рељефне фигуре у камену. Оба рељефа представљају ликове сељака ктитора ове цркве, њених оснивача. To су први познати примерци ове врсте. И обе су ове плоче са рељефима сељака ктитора узидане у цркву споља. Једна је над јужним вратима, и то у плиткој ниши над самом сликом Св. Недеље, а друга над западним вратима високо, лево и укосо над сликом Св. Николе, скоро под самим кровом.
Ha први мах, када се на рељефима не би приметили крстови у десницама ових грубо израђених лудских фигура, могло би се, и не без разлога, помислити, да представљају неке сасвим примитивне античке скулптуре, какве се често налазе међу старим грчким надгробним плочама ових крајева тим пре, што се споља у зидовима, и то скоро редовно око улаза, код многих цркава у овим крајевима збиља наилази на такве античке споменике, од којих су неки и слично овим релефима црквених ктитора узидани, баш овако над главним улазом.
А има чак и таквих случаја, да се овакви антички рељефи, са људским ликовима, поставлају и у олтар цркве, где се пред њима наш народ и данас Богу моли.
To је један особит начин и обичај код нашег народа у Повардарју, који показује реминисценције на стародревни пагански култ идола, и то још код пресловенских староседелаца, од којих је и наш народ ових крајева примио многа културна наслеђа.
Међутим, и ако овако примитивне и грубе израде, која одаје дух веома велике старине, одмах се види, да су релефне људске фигуре на бзовићкој цркви Св. Николе дело хришћанске културе ових крајева. Јер обе ове лудске фигуре носе у десницима крстове. Има чак и записа, као и добро сачуваних предања, на основу којих се може утврдити не само скорашње хришћанско порекло ових рељефа, већ и то, као што је унапред наглашено, да представљају ликове двојице сељака главних ктитора ове цркве из доба њеног подизања.
Бзовићска прква Св. Николе подигнута је пре 65 година. У цркви, на јужном зиду лево од врата, налази се узидана мермерна плоча, велика 0,68 X 0,54 м, и на њој дубоким и лепим резом усечен је запис о њеном подизању:
За време Великог Рата цркву су Бугари били порушили, а после рата, заједно са поновним подизањем села, сељаци су цркву обновили. Обнављање цркве довршено је 1927. год., па ју је на трећи дан сеоске преславе („панађур”) о Митровдану, 10. новембра, осветио битољски епископ Јосиф.
У поменутој споменплочи, која је за време ратног пустошења остала потпуно сачувана, двојица главних црквених ктитора се и не спомињу, већ се само у опште каже, да је храм саграђен. Лично се спомиње само ондашњи архиепископ пелшониски Венедикт Византиски, у чије је време храм подигнут и освећен.
Али ни главни ктитори нису остали без трајног спомена о себи и свом богоугодном делу. Учињено је према њима чак и нешто више него обичан спомен. Док се у другим маријовским прквама, на записима и споменплочама, такви ктитори само поименце спомињу, да би се на тај начин у светоме храму показало дужно признање и оставио
видан знак, дотле су у бзовићској цркви Св. Николе за вечни спомен урезани у камен и сами ликови њених главних ктитора. А приказани су управо као ктитори светитељи, са крстовима у руци, те, место обичног спомена захвалности, према њима је народна црква створила и неку врсту ктиторског светитељског култа.
Та два главна ктитора бзовићке цркве Св. Николе били су тамошњи селаци: дедо-Богдан Секилковић и дедо Анђеле Анђелевић. Лик дедо-Богдана налази се на јужном, а дедо-Анђела на западном црквеном зиду (в. сл. 1.).
Дедо-Богдан је био прадеда садашњег бзовићског кмета Петка Богдана Јовановића Секилковца, а дедо-Анђеле је био деда Ристе Митра Анђелевића Анђелевца, званог Капетан.
Секилковци и Анђелевци y6pajajy се у најуваженије и најстарије cojeвe села Бзовића. Воде корен још од некадашњег села Леништа, чијим је раселавањем, услед турских упада и зулума крајем 17. века, данашњи Бзовић постао, а ова два соја спадају међу његове главне темејлије.
У новом селу Бзовићу, које је иначе задржало стари синор расељеног Леништа, темејлије су подигле на суседном брду „Марта” сасвим малену цркву Св. Атанаса, која је грчки живописана. Мало по мало, у току једног и по века, Бзовићани се заимали, село порасло, а црквица Св. Атанаса подаље од села толико је мала, да може једва једну десетину „мина” да прими. Стога побожни хришћани настану, да се у самоме селу подигне нова црква, „поголема и поубава” од старе. И док су у старој „грцки”, у новој су „славјански букви”. У оно су време селаци на цркву много полагали. Скоро нема села у Маријову, да не би имало и своју новију цркву, из задњег доба под Турцима. И све су ове новије цркве, поред свег утицаја Цариградске Патријаршије и грчке пропаганде, без раније уобичајених грчких натписа на живопису, већ само са словенским записима.
„Ктитори” новоподигнуте цркве Св. Николе у Бзовићу, дедо-Богдан и дедо-Анђеле, били су најугледнији у своме селу. Они су се највише заузели и највише средстава дали за њено подизање, били су управо њене главне „чорбаџије”. И стога су и једном и другом ктитору израђени „сурати” и узидани у црквене зидове „како светец да се слават”.
На рељефу дедо-Богдана, над јужним вратима, испод његове десне руке са крстом, у каменој плочи је урезан натпис (сл. 2.). И на рељефу дедо-Анђела био је натпис, али је и он, као и цела плоча, доста оштећен приликом рушења цркве за време Великог Рата. Обе су плоче од неогеног језерског, доста једрог, беличастог кречњака. Дедо-Богданова плоча има висину и ширину 0,6б х 0,54 м, а друга је нешто мања. Ликови оба ктитора израђени су на подједнако груб и сличан примитиван начин, само што је рељеф дедо-Анђела нешто плиће урезан.
Дедо-Богдан је на рељефу приказан са крстом у високо уздигнутој десници, док је лева рука смерно на прси положена. Крст је по облику истоветан часноме крсту, какав се виђа пo овдашњим сеоским црквама на олтарском престолу. Овакав став једнога сељака ктитора, с обележјем ктиторског достојанства у облику уздигнутог крста, веома изненађује. Необичан, светитељски став једнога простонародног црквеног ктитора, једног обичног световњака, овде је идентификован с образом светаца и ликовима наших старих патријарха и архиепископа, а сличан са знацима достојанства на фрескама наших старих владара црквених ктитора, који као „свети” и „светородни” обично носе у десници крст, пергаментни свитак даровнице или модел за-дужбине, док код наше средњевековне властеле као црквених ктитора виде се у десници обичноамо модели њихових задужбина или припалене cвehe.
Дакле, ови су наши ктитори сељаци збиља постигли у својој народној цркви „како светец да се слават”, да се у цркви и народу према њима створи један нови култ, сличан оном средњевековном култу према владарима црквеним ктиторима. Селаци пак кажу да се ови њихови црквени ктитори не сматрају баш као прави свеци, и с тога су им „сурати” овако споља у цркву узидани.
Међутим и ако је „како светец” приказан, ктитор дедо-Богдан је обучен у народну маријовску ношњу, од које се и на овако грубом рељефу лепо распознаје целокупни „рувет”: озго дебела зимска „сакма”, испод ње „гуна” a под овом „ћурдија” („џамадан”) и „кошула” појасом препасане Глава откривена а коса зачешљана на две „плетенки“ за „перчин“ који се у оно доба још носио по Маријову. А овако исто и дан-дањи народни попови у Маријову носе исклучиво сељачку ношњу, са свима детаљима, чак и са перчином како се у старо време код свих сељака носио, изузевши само капу валавку, место које долази камилавка.
2. Рељеф ктитора Богдана Секилковића, над јужним вратима цркве Св. Николе у Бзовићу. Богдан у народној маријовској ношњи, са косом зачешљаном за перчин.
Гледајући дедо-Богданов рељеф, селаци уживају и кажу: „Го гледаш, човек цел, ама од камен, — душа само што нема!” Имају неко нарочито осећање за скулптуру. Као да она за њихову душу више пријања него живопис. Има ту нечега врло старог, као и у самом примитивном изгледу релефа.
Није очуван никакав запис, али се на основу традиције поуздано зна, да су оба ова релефа бзовићске цркве дело наших народних мајстора, познатих зографа и копаничара из села Гари (Мијаци), који су и цркву живописали. Они су у своду над јужним вратима урезали и крст и две розете, а испод њих плитке рељефе Св. Tjopћa и Св. Димитрија, где је урезана и година подизања цркве 1862.
Овај пример култа простонародних црквених ктитора у Маријову, ма да се овде износи као први познати пример код нас, сигурно да неће бити једини. Треба нарочито обратити пажњу, да ли има оваквих релефа и по суседним патријархалним областима старе Македоније, и врло je вероватно да ћe се наћи.
Склон сам да из овог примера, и оних који he још доћи, извучем још сада ова два заклучка: нови начин култа простонародних црквених ктитора јесте самоникло поновно оживљавање у народу оног некада веома раширеног култа наших старих црквених ктитора владара и властеле; а овакав начин њиховог изображавања, помоку ових примитивних и веома грубих рељефних фигура у камену, и то баш у овим областима, које, као што је напред по-менуто, управо изобилују античким скулптурама, према којима овдашње становништво још увек гаји и известан култ, — јесте исто тако једно ново, самоникло и примитивно народно оживљавање онога античког начина ликовне уметности, чијим културним узорима и остацима ова земља изобилује још од најстаријих времена.

sv nikola zovik 02 01

Св. Никола ~ 1925 г

sv nikola zovik 02 02

sv nikola zovik 02

 

Не пропуштајте

Leave a Reply

Close Menu