Пред почетокот на Првата балканска војна, Балканските држави сојузнички (Бугарија, Србија, Грција и Црна Гора) имале потпишани договори за груба поделба на Македонија, и било оставено спорните области по завршувањето на војната да се поделат со арбитража на Русија.
Познато е како завршила војната, и како се „договориле“ сојузниците преку Втората балканска војна, но во оваа статија е пренесена една приказна за Мариово и како тоа останало во границите на денешна Македонија.
Текстот е извадок од книгата: „МЕМОАРИ“ на Војвода Василије Трбиќ – српски четник во Македонија, а покасно и градоначалник на Прилеп.
Извадок од книгата: „МЕМОАРИ“ Војвода Василије Трбић
…..
Србија је почела да организује власт. Прво је поставила начелнике среске, У Прилеп је дошао као начелник срески неки Брајевић, Био је срески начелник у Србији. Њих је постављала врховна команда на предлог Милорада Вујичића, начелника министарства унутрашњих послова Србије који је, као правни референт у чину резервног капетана I класе, био на служби у Врховној команди. Да ли су баш сви чиновници у новоослобођеним крајевима били постављени на предлог Милорада Вујичића, не могу тврдити.
Одмах по доласку Брајевића, дођу десетак, сељака из области Мариово, из села Витолиште и Полчиште и јаве се начелнику среском. Кад их је овај примио, они му кажу овако; ‘Господине, ми смо из Мариово преко Црне реке, па смо дошли да те питамо: у којој смо ми држави, да ли је то Турска или Србија или Бугарска или Грчка? Да нам то кажеш, па да се вратимо натраг и све јавимо нашим сељанина, који су нас зато овамо послали”, Брајевић, који је једва погодио и нашао Прилеп, није имао ни појма да постоји нека Црна Река, а још мање неко Мариово са његовим селима. И одговори им;
“Ја о томе не знам ништа” и упути их команданту места.
Командант места био je мајор Михаило Ненадовић, који се кочоперио својим презименом, наглашавајући да је као “Ненадовић“ у сродству са краљем Петром. Пошто сам добро знао Ненадовиће из Бранковине и Ваљева, а овај је био из Крагујевца, говорио сам људима да он ту представља само команданта места, а никаквог краљева роћака, нити могу у Србији ма какви краљеви рођаци, а који нису по закону чланови краљевског дома, имати ма какво преимућство или привилегије пред осталим грађанима Србије. И да то баш и јесте једна крупна одлука Србије што тамо стварно влада једнакост за све грађане. Мајор Ненадовић никако ми није могао опростити ову моју “дрскост”, што га на тај начин омаловажавам међу грађанима Прилепа. Мећутим, и на његовој карти није било ни Мариова, па ни Витолишта, и Полчишта. Па је и он свим сељацима дао сличан одговор као и начелник Брајевић.
У то време нисам се десио у Прилепу, а из овог одговора два представника Србије, цивилног и војног, изашла је једна фатална погрешка.
Ови исти сељаци, са оваквим одговорима, кад су се вратили у оваква села, њих сељаци упуте у Воден, да исто такво питање као српским властима у Прилепу, поставе и Грчким властима.
Mehyтим, грчки командант им је одговорио да та област припада Грцима. А како и он није био начисто где се та села налазе, упути са њима један полубатаљон грчке пешадије.
И тако грчка војска поседне Витолиште, Полчиште и још нека друга села…
Једног дана грчка војска пређе са десне на леву обалу Црне реке, заузме село Дуње и појави се једно jyтpo на Селећкој планини, свега 10—12 километара далеко од Прилепа. Кад сам ово дознао, не питајуђи никаква команданта и никакву власт, скупим око 300 наоружаних сељака, међу којима је било више од 50 четника, па изађем нa Селећку планину и наредим паљбу на грчку војску. Грци су били горе разузурени, пa су се надали у бекство. Прешли су Црну реку, вратили се на њену десну обалу, оставивши неколико мртвих. Али су те батине добро запамтили и нису се више усудили да прелазе Црну реку.
Међутим, због овог заузимања Грка у долини Црне реке, у доцнијим преговорима између Србије и Грчке 1913, Грцима смо морали дати Лерин и пристати да Грци заузму целу област Меглен. Тако смо скуло платили овај непромишљени одговор прве српске власти у Прилепу.
….
Мариово на карта од 1890 г
Booking.com
